Anglo-zulski rat
| Anglo-zulski rat | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Detalji slike koja prikazuje Bitku kod Rorkovog prelaza | |||||||||
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
 Britanska imperija | Kraljevstvo Zulu | ||||||||
| Jačina | |||||||||
| 1. invazija:
17 topova
2 Getlingova mitraljeza | 35.000[в] | ||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||
| 1.902 ubijeno 256 ranjeno | 6.930 ubijeno[2] | ||||||||
- п
- р
- у
Англо-Зулу рат
- Сихајово насеље (1879)
- Зунгвини (1879)
- Инјезане (1879)
- Исандлуана (1879)
- Рорков прелаз (1879)
- Интомбе (1879)
- Хлобане (1879)
- Камбула (1879)
- Гингиндлово (1879)
- Есхоу (1879)
- Зунгени (1879)
- Улунди (1879)
Anglo-zulski rat je vođen 1879. godine između Britanskog carstva i Kraljevstva Zulu. Nakon uspešnog uvođenja federacije u Kanadi lorda Karnarvona, mislilo se da bi slični politički napori, zajedno s vojnim kampanjama, mogli biti delotvorni i na afričkim kraljevstvima, plemenskim oblastima i Burskom republikom u Južnoj Africi. Godine 1874, ser Henri Bartl Frer je poslat u Južnu Afriku kao visoki komesar Britanskog carstva da ostvari takve planove. Među preprekama sa kojima se suočio je bilo i prisustvo nezavisnih država Južnoafričke Republike, i kraljevina Zululand i njegova vojska.[3]
Frer je na svoju inicijativu, bez odobrenja Britanske vlade[4][г] i sa namerom podsticanja rata sa Zulu narodom, dana 11. decembra 1878. godine, zulskom kralju Kečvaju postavio ultimatum koji on nije mogao da prihvati, uključujući raspuštanje njegove vojske i odustajanje od ključnih kulturnih tradicija.[5][д] Bartl Frer je tada poslao lorda Čelmsforda da napadne Zululand nakon što taj ultimatum nije ispunjen.[6] Rat je značajan po nekoliko posebno krvavih bitaka, uključujući uvodnu pobedu Zulua u Bici kod Isandluane, čemu je sledio poraz velike vojske Zulua u Rorkovom prolazu od strane male snage britanskih trupa. Rat je na kraju rezultirao britanskom pobedom i okončanjem dominacije Zulu naroda nad regionom.
Pozadina
Britansko carstvo
Do 1850-ih, Britansko carstvo je imalo kolonije u južnoj Africi koje su se graničile sa raznim burskim naseljima, autohtonim afričkim kraljevstvima, kao što su Zulu i Basoto, i brojnim autohtonim plemenskim oblastima i državama. Različite interakcije sa tim grupama pratile su ekspanzionističku politiku. Kejp kolonija je formirana nakon što je Anglo-holandskim ugovorom iz 1814. godine holandska kolonija Kejptaun trajno ustupljena Britaniji, a njena teritorija se značajno proširila u 19. veku. Natal u jugoistočnoj Africi je proglašen britanskom kolonijom 4. maja 1843, nakon što je Britanska vlada aneksirala Bursku Republiku Nataliju. Događaji su dosegli svoj vrhunac kada su tri sina i brat zulskog poglavice Sirajoa organizovali upad u Natal, i odveli dve žene koje su bile pod britanskom zaštitom.
Otkriće dijamanata 1867. godine u blizini reke Val, oko 550 mi (890 km) severoistočno od Kejptauna, okončalo je izolaciju Bura u unutrašnjosti i imalo značajan uticaj na događaje. Otkriće je izazvalo trku sa dijamantima koja je privukla ljude iz celog sveta, što je Kimberli za pet godina pretvorilo u grad sa 50.000 stanovnika i privuklo pažnju britanskih imperijalnih interesa. Tokom 1870-ih, Britanci su aneksirali Zapadni Grikvalend, mesto otkrića kimberlijskih dijamanata.
Godine 1874, Lord Karnarvon, državni sekretar za kolonije, koji je ostvario federaciju u Kanadi 1867, smatrao je da bi slična šema mogla da funkcioniše u Južnoj Africi. Južnoafrički plan je bio postuliran na postojanju vladajuće belačke manjine u odnosu na crnačku većinu, što bi obezbedilo veliku količinu jeftine radne snage za britanske plantaže šećera i rudnike.[7] Karnarvon je, u pokušaju da proširi britanski uticaj 1875. godine, pristupio je burskim državama: Slobodnoj Državi Oranje i Transvalskoj Republici i pokušao da organizuje federaciju britanskih i burskih teritorija, ali su ga burske vođe odbile.
Lord Karnarvon je 1877. godine postavio ser Bartla Frera za visokog komesara za južnu Afriku. Karnarvon je imenovao Frera na tu poziciju pod uslovom da će raditi na sprovođenju Karnarvonovog plana konfederacije. To je omogućilo Freru da postane prvi britanski guverner federalnog južnoafričkog dominiona. Frer je poslat u Južnu Afriku kao visoki komesar da sprovede ovaj plan. Jedna od prepreka takvoj šemi bilo je prisustvo nezavisnih burskih država Južnoafričke Republike, neformalno poznatih kao Republika Transval i Slobodna Država Oranje, i Kraljevine Zululand. Bartl Frer nije gubio vreme u izlaganju šeme i stvaranju casus belli protiv Zulua preuveličavajući značaj brojnih nedavnih incidenata.[8]
Do 1877. godine, ser Teofil Šepston, britanski sekretar za urođeničke poslove u Natalu, aneksirao je Republiku Transval za Britaniju koristeći poseban nalog. Buri iz Transvala su se usprotivili, ali sve dok je Zulu pretnja postojala, našli su se između dve pretnje; bojali su se da će, ako uzmu oružje da se odupru britanskoj aneksiji, kralj Kečvajo i Zulu narod iskoristiti priliku da napadnu. Uzastopne britanske aneksije, a posebno aneksija Zapadnog Grikvalenda, izazvale su klimu uzavrele nelagode u burskim republikama.
Šepston se bunio protiv remetilačkog efekta dozvoljavanja Kečvajovom režimu da opstane. „Moć Zulua“, on je izjavio, „koren je i stvarna snaga svih urođeničkih poteškoća u Južnoj Africi“. U decembru 1877. pisao je Karnarvonu: „Kečvajo je tajna nada svakog sitnog nezavisnog poglavice stotinama milja od njega koji oseća želju da njegova boja prevlada, i dok ta nada ne bude uništena, oni neće pristati da se podvrgnu vladavini civilizacije“. Ranije u oktobru 1877, Šepston je prisustvovao sastanku sa vođama Zulua u blizini Krvave reke da bi se rešio spor oko zemlje između Zulua i Bura. Predložio je kompromis sa Burima i sastanak je prekinut bez jasnih rezolucija. On se osvetnički okrenuo protiv Zulua, rekavši da je došao u posed „najneosporivijih, najjačih i najjasnijih dokaza“ koji nikada ranije nisu obelodanjeni, za podršku tvrdnjama Bura. On je odbacio Zulu tvrdnje kao „okarakterisane lažima i izdajom do mere za koju nisam mogao da verujem da su čak i divljaci sposobni“.[9]
Šepston, u svojstvu britanskog guvernera Natala, izrazio je zabrinutost u vezi sa vojskom Zulua pod kraljem Kečvajo i potencijalnom pretnjom za Natal – posebno imajući u vidu da su neki Zului usvojili stare muskete i drugo zastarelo vatreno oružje. U svojoj novoj ulozi administratora Transvala, sada je bio odgovoran za zaštitu Transvala i direktno je učestvovao u graničnom sporu sa Zulu narodom. Uporne burske reprezentacije i diplomatski manevri Pola Krugera su dodatno pojačali pritisak. Bilo je incidenata koji su uključivali paravojne akcije Zulua sa obe strane granice Transval/Natal, a Šepston je sve više bivao ubeđen da je kralj Kečvajo dozvoljavao takve „neprilike“ i da ima „prkosnu predispoziciju“. Kralj Kečvajo ovog puta nije našao branioca u Natalu osim biskupa Natala, Džona Kolensa.
Kolenso se zalagao za autohtone Afrikance u Natalu i Zululandu prema kojima je kolonijalni režim u Natalu nepravedno postupao. Godine 1874. se bavio slučajem Langalibalela[10][11] i plemena Hlubi i Ngve u predstavljanju kod sekretara za kolonije, lorda Karnarvona. Langalibalele je bio lažno optužen za pobunu 1873. godine, i nakon šarade od suđenja, proglašen je krivim i zatvoren na ostrvu Roben. Stajući na stranu Langalibalela protiv kolonijalnog režima u Natalu i Teofila Šepstona, sekretara za urođeničke poslove, Kolenso se još više udaljio od kolonijalnog društva u Natalu.
Zabrinutost biskupa Kolensa zbog obmanjujućih informacija koje su Šepstoun i guverner Natala davali sekretaru za kolonije u Londonu, navela ga je da se založi za borbu Zulua protiv burskog ugnjetavanja i zvaničnih napada. Bio je istaknuti kritičar Frerovih nastojanja da Zulu kraljevstvo prikaže kao pretnju za Natal. Kolensove kampanje su otkrile rasističku osnovu koja je podržavala kolonijalni režim u Natalu i zaradila mu neprijatelje među kolonistima.
Torijevska administracija britanskog premijera Bendžamina Dizraelija u Londonu nije želela rat sa Zulu narodom. „Činjenica je“, pisao je ser Majkl Hiks Bič, koji je trebalo da zameni Karnarvona na mestu državnog sekretara za kolonije, u novembru 1878. godine „da su stvari u istočnoj Evropi i Indiji... imale toliko ozbiljan aspekt da ne možemo imati Zulu rat pored drugih većih i previše mogućih nevolja“. Međutim, ser Bartl Frer je već bio u Kejp koloniji kao guverner i visoki komesar od 1877. sa nalogom o stvaranju Konfederacije Južne Afrike od raznih britanskih kolonija, burskih republika i domaćih država, i njegovi planovi su dobro napredovali. Zaključio je da moćno Zulu kraljevstvo stoji na putu tome, te je prihvatio Šepstonove argumente da kralj Kečvajo i njegova Zulu vojska predstavljaju prijetnju miru u regiji. Pripreme za britansku invaziju na Zulu kraljevstvo trajale su mesecima. U decembru 1878. godine, uprkos oklevanju britanske vlade da započne još jedan kolonijalni rat, Frer je Kečvaju postavio ultimatum da Zulu vojska bude raspuštena, a Zulu narod prihvati britansku upravu. Ovo je bilo neprihvatljivo za Zulue jer je praktično značilo da bi Kečvajo, da je pristao, izgubio svoj tron.
Kraljevstvo Zulu
Kraljevstvo Zulu formirano je u drugoj deceniji 19. veka, kada je lokalni poglavica Šaka (vladao 1812-1828) ujedinio srodna afrička plemena iz grupe Bantu koja su naseljavala severoistočni deo današnje južnoafričke provincije Natal. Država Zulu pod upravom Šakinih naslednika pružila je snažan otpor evropskim kolonizatorima, Burima, koji su 1835-1838. formirali kolonije Natal i Transval na njihovim južnim i zapadnim granicama. Kada je velika Britanija 1843. anektirala veći deo Natala, država Zulu je sačuvala svoju nezavisnost, ali je postala pogranična oblast Britanske imperije. Iako je 1872. britanska vlada priznala Zulu kralja Kečvaja, Britanska imperija je posle aneksije Transvala (1877) okružla kraljevinu Zulu sa dve strane, i lokalne britanske vlasti počele su pripreme za njeno osvajanje.[12]
Интомбе
Кранскоп
Камбула
Гингилово
Есхоу
Улунди
Зунгени
Хлобане
Буфало
Хелпмакар
Лунебург
Стангер
Грејтаун
Утрехт
Форт Пирсон
Инјезане
Њукасл
Ледисмит
Ratne operacije
Pošto kralj Kečvajo nije prihvatio britanski ultimatum (novembra 1878) da u roku od 3 meseca razoruža svoju vojsku i prihvati britansku vlast, britanske snage (oko 5.000 Evropljana i 8.200 domorodaca) pod komandom generala Frederika Tesidžera krenule su 11. januara 1879. iz Transvala i Natala u tri kolone da pokore državu Zulu. Kečvajo je uspešno mobilisao oko 40.000 ratnika i u bici kod Isandlvane 22. januara razbio srednju (glavnu) kolonu britanskih snaga, dok su ostale kolone zaustavljene.[13]
Posle tog poraza Velika Britanija je je uputila nova pojačanja od 10.000 ljudi, koja su sredinom aprila 1879. stigla u Natal. U drugom pohodu britanske snage, oko 20.000 ljudi, prodrle su u junu na teritoriju Zulua. U bici kod Ulundija nanele su 4. jula odlučujući poraz snagama Zulua i zarobile kralja Kečvaja. Posle tog poraza plemena Zulu nastavila su 1879-1880 da pružaju otpor britanskim osvajačima, ali su plemenske poglavice bile prinuđene da prihvate britanske uslove mira.[13]
Posledice
Britanska imperija je 1887. anektirala zemlju Zulua, a 1897. uključila je u sastav Natala. Uprkos tome, otpor Zulua protiv britanske kolonijalne vlasti trajao je do 1907.[13]
Napomene
- ^ Colenso 1880, стр. 263–64 daje 6.669 imperijalnih i kolonijalnih trupa i 9.035 lokalnog kontigenta. Morris 1998, стр. 292 daje 16,800
- ^ Colenso 1880, стр. 396 daje britansku jačinu u aprilu kao 22,545.
- ^ Colenso 1880, стр. 318 daje ukupnu jačinu Zulu armije od 35.000, od kojih je 4.000 ostalo sa Ketšvajo, dok je ostatak marširao u dve kolone.
- ^ Knight 2003, стр. 9 navodi „Do kasne 1878 Frer je manipulisao diplomatsku krizu sa Zulu narodom ...”
- ^ Knight 2003, стр. 11 napominje „... ultimatum za koji, Frer je znao, oni nisu mogli da se povinuju.
Reference
- ^ Morris 1998, стр. 498.
- ^ Knight & Castle 1999, стр. 115.
- ^ Knight (1992, 2002), p. 8.
- ^ Spiers 2006, стр. 41.
- ^ Colenso 1880, стр. 261–62.
- ^ Morris 1998, стр. 291–92.
- ^ Gump 1996, стр. 73–93.
- ^ Gump 1996, стр. 91.
- ^ Meredith 2007, стр. 89.
- ^ Pearce, R.O. (1973). Barrier of Spears – Drama of the Drakensberg. Howard Timins. стр. 3—13. ISBN 0-86978-050-6.
- ^ Brian Kaighin. „Hlubi-Clan”. Ladysmith and the Boer War. Архивирано из оригинала 5. 10. 2011. г. Приступљено 2011-06-10. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
- ^ Јововић 1975, стр. 717.
- ^ а б в Јововић 1975, стр. 718.
Literatura
- Јововић, Благоје (1975). „Зулу, Зулу-рат”. Ур.: Гажевић, Никола. Војна енциклопедија. 10 (2 изд.). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 717-718.
- Laband, John (2009). Historical dictionary of the Zulu wars. Historical dictionaries of war, revolution, and civil unrest. Lanham, Md: Scarecrow Press. ISBN 978-0-8108-6078-0. OCLC 276930370.
- Morris, Donald R. (1998). The Washing of the Spears: A History of the Rise of the Zulu Nation Under Shaka and Its Fall in the Zulu War of 1879. Da Capo Press. ISBN 9780747401940.
- Knight, Ian (2003). The Zulu War 1879. Essential Histories 56. Oxford: Osprey Publishing Ltd. ISBN 9781841766126.
- Lock, Ron (2017). The Anglo-Zulu War-Isandlwana: the revelation of a disaster. Barnsley, South Yorkshire: Pen & Sword Military. ISBN 978-1-5267-0742-0. OCLC 991077017.
- Knight, Ian (2013). British infantryman versus Zulu warrior: Anglo-Zulu War, 1879. Combat 3. Oxford: Osprey Pub. ISBN 978-1-78200-365-6.
- Castle, Ian; Ruggeri, Raffaele (2003). Zulu War - Volunteers, Irregulars & Auxiliaries. Men-at-Arms 388. Osperey Publishing Ltd. ISBN 9781841764849.
- Thompson, Paul Singer; Thompson, Paul (2006). Black soldiers of the queen: the Natal native contingent in the Anglo-Zulu War (Rev. изд.). Tuscaloosa, Ala: Univ. of Alabama Press. ISBN 978-0-8173-5368-1.
- Archer, Christon I.; Ferris, John R.; Herwig, Holger H.; Travers, Timothy H. E. (2008). World History of Warfare. University of Nebraska Press. ISBN 978-0-8032-1941-0.
- Barthorp, Michael (2002). The Zulu War: Isandhlwana to Ulundi. Weidenfeld & Nicolson. ISBN 0-304-36270-0.
- Bourquin, S. (1978). „The Zulu Military Organization and the Challenge of 1879”. Military History Journal. IV (4). ISSN 2193-2336.
- Colenso, Frances E. (1880). History of the Zulu War and Its Origin. Assisted by Edward Durnford. London: Chapman & Hall.
- Giliomee, Hermann Buhr; Mbenga, Bernard (2007). New History of South Africa. Tafelberg. ISBN 978-0-624-04359-1.
- Gump, James O. (1996). The Dust Rose Like Smoke: The Subjugation of the Zulu and the Sioux. Bison Books. ISBN 0-8032-7059-3.
- Guy, Jeff (1994). The Destruction of the Zulu Kingdom: The Civil War in Zululand, 1879–1884. University of Natal Press. ISBN 978-0-86980-892-4.
- Knight, Ian (1995). Brave Men's Blood: The Epic of the Zulu War, 1879. Pen & Sword Military Classics. ISBN 978-1-84415-212-4.
- Knight, Ian (1996). Rorke's Drift, 1879: 'Pinned like Rats in a Hole'. Osprey. ISBN 978-1-85532-506-7.
- Knight, Ian (2005). British Fortifications in Zululand 1879. Osprey. ISBN 978-1-84176-829-8.
- Knight, Ian; Castle, Ian (1999). British Army: Zulu War to the Boer War. Brassey's UK. ISBN 978-1-85753-284-5.
- Laband, John (2009). Historical Dictionary of the Zulu Wars. Scarecrow. ISBN 978-0-8108-6300-2.
- Lock, Ron; Quantrill, Peter (2002). Zulu Victory: The Epic of Isandlwana and the Cover-up. Greenhill. ISBN 978-1-85367-505-8.
- Martineau, John (1895). „XIX”. The life and correspondence of the Right Hon. Sir Bartle Frere, bart., G.C.B., F.R.S., etc. II. London: J. Murray.
- Meredith, Martin (2007). Diamonds, Gold and War: The Making of South Africa. Simon & Schuster. ISBN 978-0-7432-8614-5.
- Morvan, Philippe (2021). Les fils du ciel. Calmann-Lévy. ISBN 978-2-7021-6767-0.
- Raugh, Harold E. (2011). Anglo-Zulu War, 1879: A Selected Bibliography. Scarecrow. ISBN 978-0-8108-7227-1.
- Spiers, Edward M. (2006). The Scottish Soldier and Empire, 1854–1902. Edinburgh University Press. ISBN 978-0-7486-2354-9.
- Brookes, Edgar H; Webb, Colin de B. (1965). A History of Natal. Brooklyn: University of Natal Press. ISBN 0-86980-579-7.
- David, Saul (фебруар 2009). „The Forgotten Battles of the Zulu War”. BBC History Magazine. 10 (2). стр. 26—33. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
- Dutton, Roy (2010). Forgotten Heroes Zulu & Basuto Wars including Medal Roll 1877-8-9. Infodial. ISBN 978-0-9556554-4-9.
- French, Gerald (2014) [1939]. Lord Chelmsford and the Zulu War. London: John Lane, The Bodley Head. ISBN 978-1-4738-3510-8.
- Knight, Ian (2010). Zulu Rising: The Epic Story of Isandlwana and Rorke's Drift. Macmillan. ISBN 978-0-330-44593-1.
- Laband, John; Knight, Ian (1996). The Anglo-Zulu War. Stroud: Sutton. ISBN 0-86985-829-7.
- Rothwell, J. S. (1989) [1881]. Narrative of the Field Operations connected with the Zulu War of 1879 Prepared in the Intelligence Branch of the War Office (facs. repr. Lionel Leventhal, London изд.). London: War Office. ISBN 1-85367-041-3.
Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Zululand”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.). Cambridge University Press.
Spoljašnje veze
Anglo-zulski rat на Викимедијиној остави.
- Rorke's Drift and the Anglo–Zulu War website
- Anglo–Zulu War Historical Society
- The Keynsham Light Horse
- Anglo–Zulu War, 1878–1879 by Ralph Zuljan
- „The Rorke's Drift VC Discussion Forum”. rorkesdriftvc.com. 15. 12. 2001. Приступљено 9. 4. 2016.
Normativna kontrola: Državne  |
|
|---|
