Hej, tovariši

Hej, tovariši je partizanska pesma slovenskih partizana koju je napisao Marjan Kozina.^[1]

Pesma je tokom rata masovno pevana, pa se često smatra narodnom pesmom.^[2]

Anica Čepe, članica Slovenskog partizanskog gledališča, se priseća nastanka ove pesme:

Decembra 1943. postala sam član Slovenskog partizanskog gledališča, i time sam se našla pri štabu Osamnaeste divizije, koji je tada bio u Skradu, u Gorskom kotaru. Sa mnom su pošli kompozitori Marjan Kozina i Bojan Adamič. Sarađivali smo vrlo uspešno u istoj kulturnoj ekipi: Marjan Kozina je u Skradu komponovao veoma lepe partizanske pesme na tekstove Kajuha i Bora, ja sam ih prva pevala, a Bojan Adamič pratio me na klaviru ili harmonici. U Skradu je nastala pesma »Hej, tovariši, pod oružje vsi« Marjan Kozine i ja sam je prva pevala na mitingu posle jedne uspešne akcije.^[3]

– Anica Čepe

Sam autor se ovako priseća nastanka pesme:

U jesen 1943. naša je brigada bila pod Turjakom, otprilike desetak kilometara od Grosuplja. U Grosuplju bilo je jako talijansko, a kasnije njemačko uporište. Imali su tri petnaestcentimetarska topa i iz njih bi pucali — bum, bum, bum. Slijedilo je nekoliko sekundi, možda pola minute pauze, dok ih ne bi ponovno napunili, a onda je opet slijedilo — bum, bum, bum. Slušajući to, pomislio sam da bi iz takvog tutnja mogla nastati muzika; bilo bi samo potrebno dodati — kako se to hrvatski kaže — »auftakt«, i pjesma bi bila tu. Pokušao sam: ispred onoga bum ubacio sam ram, pa, pam, pam, i pjesma je bila gotova.^[4]

– Marjan Kozina

Bojan Adamič u svojim sećanjima govori o tome kako su borci i narod "prisvojili" ovu pesmu još u toku oslobodilačkog rata:

Jednom smo Marjan Kozina i ja došli u »inspekciju« u jednu jedinicu, gdje nam je zborovođa predstavio zbor. Izveli su »Hej, tovariši« Kozine. Oni su to otpjevali na svoj način, znatno odstupajući od originala. Rekao sam zborovođi da zboristi lijepo pjevaju, ali da pjesma nije tako napisana. On me je upitao kako bi je valjalo otpjevati, a ja sam mu odvratio — onako kako piše u notama, a, osim toga, tu je i autor pjesme, koji valjda zna kako pjesma zvuči. Zborovođa je na to izjavio: »E, ne zna on kako zvuči ta pjesma.« Nije to bilo potcjenjivanje Marjana Kozine, nego su te pjesme već bile postale toliko opće poznate i bliske svim borcima da oni nisu priznavali ničije autorstvo, i govorili su: »To su naše pjesme.« Za njih ni potpis Marjana Kozine nije bio važan, oni su pjesmu izvodili prema svom osjećaju.^[1]

– Bojan Adamič

• Partizanske pesme